Sećanje

Vrtim se u krug kao šestar, zanata svoga pravi sam meštar, ne očekujem nagrade ni pehar, samo da mi kažu da sam bećar. Nisam smećar al me čeka vreća puna smeća, kada igram manja ili veća, manja mi je sreća, teška srca obećam a znam uvek da žemla, ovde duše nema, tuđi ljudi, tuđa zemlja. Diše se na škrge, ne postoje metode druge, face namrštene, mrke, niko ne žicka pljuge, ovde nema druge nego alat u ruke, svakako živimo muke dok sanjamo naše čuke. Živimo život tuđina, takva nam je sudbina, bol nam je u grudima, retko među ljudima, ovi ljudi nemaju sjaj u očima nego sečiva, pogledom te preseku ko mačem, dođe mi da plačem. Nije priča nije fora nego hleb od sedam kora, svako svestan je da mora, da mu nema izgovora, nema drugog izbora, zato kažem nije fora, malo kome je do šale jer sve manje smo budale. Sve više smo udaljeni, sve više slomljeni, otuđeni, ovde postali smo kao poturčeni, mučeni, kao da nismo bolje učeni, vraćeni dva koraka unazad, svesni da nema nazad . Dođe mi da prestanem, da duboko udahnem pa nestanem, znam ovo mesto ali ne znam ove meštane, nije ovo zezanje, ovo nisu priče nestvarne, ovde nema dalje za iste pare, blesane. Nema me, tu sam ali niko ne zna me, nema me, živim ali ubija me sećanje, nema me, tu sam ali niko ne zna me, nema me, živim ali ubija me sećanje.