Moja zemlja

Nisam hteo da idem — al me naterala beda, Snovi mi crkli dok sam čeko red za hleba. Volim ovu zemlju, svaki kamen, svaku reku, Al’ ovde kad si pošten — staviš glavu pod sekiru. Gled’o sam majku kako ćuti, samo šapuće, „Idi, sine, ovde više nema ko da te teraju“. A ja bih da ostanem, da gradim, da dišem, Al’ ovde ti kažu: ćuti, trpi — il nestani tiše. Srbijo, volim te, ali ti mene ne voliš, Dok mi brat diplomira, a konobari u Norveškoj po noći. Politika laže, narod sve manje pita, A deca nam sanjaju pasoš, ne slobodu iz mita. Nisam stranac, al’ tamo sam broj bez lica, Ovde sam bio čovek — sad sam samo statistika. U očima mi bes, ali srce mi te pamti, Niko ne zna bol kad iz domovine se bježi, ne mašti. Neću da ćutim! Neka ova pesma bruji, Za sve što su nas oterali, za sve duše što se muče u tuđini. Možda nisam više tu, ali duh mi je tu s vama — I kad koračam po betonu, u meni Srbija —