Dugo, dugo, zoru ranu čekam uzalud, hej živote što te nema pojavi se niotkud, puste su mi zore i pusti su mi snovi, neka bude kako bude, kroz reku života plovim. Ja u mutnom ne lovim niti preko mrtvih gazim, moj humor je moj način kako da se spasim, ja vreme traćim i kada noću ne bančim i znam da biću živ dok bar nekom značim. Ovaj život ima svoje uspone i padove, da bi ost'o živ moraš iznova da zidaš kule i gradove, a kada nikog nema onaj na tebe poslaće đavole, i nikad nisi sam, znaj da samoća ima svoje darove. Ja možda prebrzo planem jer lude sam živeo dane, ne stavljaj mi soli na rane, nemoj da brineš život me kasapi, tamo gde si stao ja ću da nastavim, ujutru se sastavim do podne se rastavim, ove puzle života ću već nekako da sastavim.